Svi smo vredni ljubavi

Imam 32 godine i u decembru 2018. sam odlučila da umrem… Sa ove distance kada pričam o tom jezivom danu, kao da je to bila neka druga osoba koja je fizički nanosila bol svom telu, a moja duša je bila iznad te okrutnosti i posmatrala. Želela sam nešto da osetim, da popunim tu prazninu tako što ću povrediti deo sebe, a sa druge strane nisam želela više da živim.. jer je sve previše bolelo i bivalo besmisleno.

Moja priča je poprilično retka te samim tim sam i želela da podelim ovu intimnu, bolnu priču jer se nadam da će nekom pomoći. Odrastala sam u relativno zdravoj porodici gde niko nikog nije kinjio, gde nisu postojali muški i ženski poslovi i gde su me učili da nemam predrasude, za šta ću im uvek zauvek biti zahvalna, pogotovo baki čija je zgrada gledala na Romsko naselje gde je puštala mene i sestru da se igramo i gradimo odnose i sa „drugačijom decom“. Učili su me od malena da nisu svi imali sreće za određene privilegije poput mene, ali da ih to ne čini manje važnima. Bez obzira na zdrave temelje koje sam imala, uvek sam se osećala usamljeno i neprihvaćeno.

Prvi anksiozni napad sam osetila u petoj godini kada se mlađa sestra saplela i ozbiljno razbila glavu. Bila sam u drugoj sobi, ali sam osećala ogromnu krivicu i bol jer  sam bila ubeđena da nije mog prisustva ništa od toga se ne bi desilo.

U gimnaziji shvatam da više ne mogu da iskontrolišem anksioznost koja se javljala sve češće i ćešće te sam počela poprilično da pijem sedative na svoju ruku i alkohol. Situacija koja me je dovela do toga da odlučim da pomognem sebi jeste nakon pada u kupatilu od ogromne količine alkohola i sedativa. Pre toga sam bila na rođendanu, a anksioznost je bila toliko jaka da tek kada sam se vratiila i verovatno opustila sav taj otrov koji sam unela u sebe me je doslovno srušio. Na rođendanu sam izgledala presrećno… brzo naučiš da glumiš da je sve ok. Šta više, svi su me videli kao vedru i duhovitu osobu.

Tata me je u kritičnom stanju odveo na psihijatriju gde mi je doktor nakon kratkog razgovora rekao da imam problem sa depresijom praćenu anksioznim napadima. Nikada nije skroz prolazilo to nešto, taj osećaj da ne možeš da izađeš iz kreveta, da si mrtav iznutra, da ništa nema smisla i da živim za one faze kada se dobro osećam, tačnije kada sam euforična. Promenila sam tri psihijatra, svaki je prepisao istu dijagnozu. Uporedo sam krenula na psihoterapiju gde smo terapeutkinja i ja radile na mom samopouzdanju i iskrivljenoj slici o samoj sebi… Do te mere sam se u jednom trenutku osećala dobro da odlučujem uz njenu podršku da prestanem da pijema antidepresive.

Tri meseca kasnije budim se na psihijatriji sa isečenim rukama… ne znam kako su me moji našli, jer sam se sakrila i sklonila sve dokaze. Nisam još spremna da pričam sa njima o tome… samo se sećam maminog glasa, dok smo čekali vozilo hitne pomoći, sećam se da sam joj bila u naručju da mi je govorila da će sve biti sve ok i da me je zagrevala sa ćebadima.

Konačno dobijam pravu dijagnozu nakon 14 godina odlazaka na terapije i redovno korišćenje farmakoterapije. Borderline Personality Disorder ili Granični poremećaj ličnosti. Od tada mi je mnogo lakše jer razumem zašto sam svako napuštanje od strane voljene osobe osećala kao sopstvenu smrt koja mi kida organe… fizički boli, a ako ne boli onda je tu ta strašna praznina koja te tera da se povrediš. U tim situacijama kockice leda na telu mi mnogo pomognu. Zašto se prejedam ili ne jedem ništa danima. Danas imam odličnu psihijatricu koja mi prepisuje lekove za stabilizaciju raspoloženja i psihoterapeutkinju koja se isključivo bavi poremećajima ličnosti i  bipolarnim poremećajima.

Danas se osećam divno, juče mi i nije bio dan. To je život. Mislim i da sam se zaljubila posle dugo, dugo vremena… To me malo plaši, sklona sam overthinkingu… zapravo ljubav me plaši jer su  za mene ljubav i patnja u simbiozi. Na iskrivljenoj slici o sebi radim sa stručnjacima i sama se trudim da menjam loše modele ponašanja koje me teraju da osećam griže savesti ili bol.

Moj savet bi vam bio da uvek potražite mišljenja od više doktora da ne biste prošli poput mene. Osluškujte sebe, kupite svesku gde ćete zapisivati svoje misli, ne stidite se da potražite pomoć.

Često dignem ruke u vazduh ispred ogledala i kažem sebi ti si vredna, važna, lepa, dobra prijateljica, empatična, vredna ljubavi… Probajte i vi… pomogne često.

M.