Vaša borba nije vaša slabost

Danas je tačno dve godine od kako sam izašla iz psihijatrijske bolnice u koju sam se sama prijavila zbog suicidalnih misli, depresije i samopovređivanja koji su usledili nakon traumatičnog iskustva. Ne mogu da vam opišem koliko sam srećna što sam ovde s vama, što dišem, što sam odlučila da se borim i onda kada je delovalo apsolutno nemoguće. 

Tada sam obećala sebi da se nikada neću postideti svoje odluke da se lečim i budem bolje ali naravno da mi se dešavalo da pokleknem i zapitam se da li je zaista tako kao što ljudi o meni pričaju.

Izgubila sam od tada neke drage osobe. Nisu želeli ništa sa nekim ko je bio u „ludnici“. Videla sam ih kako polako odlaze jedno po jedno, čula sam razgovore iza leđa. Doživela sam da mi osoba zbog koje sam i završila tamo kaže da mi „niko neće verovati da se traumatični događaj desio jer sam bila u Toponici“. Doživela sam da mi prijatelj kaže da „sama sebi izmišljam dijagnoze“, da mi drugi prijatelj kaže da „me se plaši“, da mi kažu da sam „nepodobna da budem nečija partnerka“, da „neću nikad dobiti posao s takvom prošlošću“ i sl. 

Danas me ne dotiču više takvi komentari, a kad me poljuljaju, trudim se da podsetim sebe na to koliko sam jaka. Uradila sam šta sam morala da bih preživela. Donela sam najbolju odluku – odluku da preživim i da budem bolje!

Imam poruku za sve vas sa sličnim iskustvom:

Vaša borba nije vaša slabost. Ne dozvolite da vas iko ubedi u to. Vi ste borci! Borite se svim načinima za sebe i svoj život! Da, ljudi će odlaziti; boleće. Neki drugi će doći… Mnogi vas neće prihvatiti sa „ratnim ožiljcima“ i „pričama sa fronta“ ali ono što je zapravo bitno je da vi prihvatite sebe takve, da volite svaki deo sebe, da budete ponosni na svoje teške odluke.

S.